Zabava-citati

Optuženi je rekao da se kaje, iako je znao da to neće ublažiti odluku suda. Kaje se, međutim,nastavio je, zbog sebe a ne zbog suda, pa stoga i izražava na ovaj način svoje kajanje, uprkos znanju da to neće ni u najmanjoj mjeri uticati na sudije, te da će oni ostati vjerni svojim uvjerenjima, u skladu sa zavjetom koji su dali onog dana kada su proglašeni sudijama. Kada odu kućii presvuku se, pronađu omiljene papuče i smjeste se u fotelju, onda mogu da misle na drugi način, može i suza da im zaiskri u oku, ali ne i ovdje, u sudnici, ovdje moje pokajanje, rekao je optuženi, pripada samo meni i, nadam se, osobi, zbog koje se ovdje nalazim. Potom je osuđeni rekao kako je već kod prvih udaraca osjetio kajanje, ali je tada počeo da se ljuti na sebe što osjeća kajanje, i nastavio je još žešće da udara, ali sa svakim udarcem raslo je i njegovo kajanje, što je opet dovodilo do povećanja ljutnje i jačine udaraca, koji su, naravno, još više podsticali kajanje, i tako su se, rekao je, smenjivali gnjev i kajanje, sve dok, možda mu neće u to povjerovati, kajanje nije prevagnulo. Osoba je tada ležala na zemlji, skvrčena u loptu, rekao je optuženi, a on ju je udarao nogama, ali kada je četvrti put zamahnuo, i to lijevom nogom, osjetio je kako ga od glave do pete prožima kajanje, i noga mu je klonula, srušio se na koljena, i počeo da je ljubi po okrvavljenom licu, čak je legao na zemlju pored nje, obgrlio je i ponavljao da se kaje,ponovio je to bar petnaest puta, ali ona ga nije čula. Stoga se nada, rekao je, da ga ona sada čuje, i da je to sve, da nema više ništa da kaže, jer već je rekao da ovo kajanje samo njemu pripada i da zna da ni na koga neće uticati, pogotovo ne na sudije. Bar ne ovdje, rekao je, i sjeo.

Prvo se čuje tišina. Poslije uvo počne da razabjere detalje: pucketanje, bruj, tihi huk, zvon. I bilo se oglašava, potmulo, onako kako se krv obrušava. Škripne pod. Kvrcne greda. Zazveči prozorsko staklo. Pomjeranje prsta je eksplozija od koje zabole bubne opne. Onda se sve primiri. Potom se kap otkine sa slavine i tresne na dno sudopere. Metal odjekne bolno, kao starac. Usnese razdvoje uz prasak. Trepavice šušnu. Vazduh zacvili u nozdrvama. Ništa više ne može da primiri srce, ponajmanje ruka koja se spušta na grudi i steže ih sve dok prsti ne pobijele.

U početku nam se čini da čujemo žubor potoka. Neki zbog toga požure, govoreći da jedva čekaju da skinu patike i zagnjure noge u hladnu vodu. Ne primećujemo više lišće koje nam dotiče lica, korjenje o koje se saplićemo. Stižemo zadihani do podnožja brda, i vidimo široki otvor cijevi iz koje ističe smeđa tekućina, zapljuskuje većprepunjen usjek između dva kamena, sliva se i nestaje u visokoj travi. I šta sad? Pita ženski glas. Neko uzdahne, neko se nakašlje, neko odmahne glavom, neko cokne jezikom, neko se propne na prste. Dobro, kaže isti glas, onda idemo kući.

Sreo sam odžačara. I kao što je red, uhvatio se za dugme. Kažu da to donosi sreću. Sutradan sam odžačara ugledao ponovo. Isti postupak, samo drugačije dugme. Vidjeo sam ga i prekosutra. I nakosutra. I naredni dan. I sledeći. Mijenjao sam dugmad, ali ništa. Sreća uporno bježi. Izgleda da to vjerovanje u odžačara i sreći nije istinito. Ili se možda ne primjenjuje kad vam je odžačar prvi komšija.

Uključila je radio da čuje šta joj treba. Izvadila je uložak iz duše i oprala savjest novim deterdžentom. Popila je čašu raspoloženja, zatim čašu zdravlja, a potom i šolju zaštite. Prije svega, isprobala je novi ekstrakt mozga iz biljnih ekstrakata, a navečer se isključila na daljinu.